Tajni moje vere nepotrebna je kniga.
A zapravo, strašan je taj žamor na ulici,
u leto, kad vazduh cveta, a ne smokve.
Kao Aleksandrija, večan je ovaj mali grad
što ga ozaruju hrpe limuna i narandži na tržnici
i krasne gospe pčela što piruju na grozdovima.
Četrdeset i pet mi je godina, a još ne rekoh
nebesima: danas je najlepši dan na svetu.
U sumrak, okupljamo se pod tendom simpatične
kafane, nas petoro – engleska pesnikinja u cvetu
starosti, njen suprug, neka bakarna Kubanka,
prelepa, mlada Indijka i ja. Ne bez izvesne uljudnosti,
pričamo o našim malim životima, o suzama stvari –
kadikad ona Indijka priseti se Kavafijevog stiha.
Kada se raziđemo, ostanem da dugo hodam u noći
još živim ulicama, nad kojim duše traže se u zraku.
I nema ničeg, o Bogovi, sem ovih godina od prašine.
Ovo je možda vreme kad prska neka tajna žila
u mermeru i kad sve što drhti van sebe drhti.
Tu, na nekoliko koraka, jezerska voda u kojoj su
naopaki čempresi, svetluca u noći, ništa ne tražeći
od mog tela, svemoćnog i ništavnog.
Dragan Jovanović Danilov
